Poput špijuna

On je sastavni deo naših života. Sastavni deo dana koji bi postao nezamisliv bez njega. Poput špijuna ulazi u naše domove, privatnost, a mi ga dočekujemo širom raširenih ruku. Ono što on nije video i objavio kao da se nije ni desilo. Jednom rečju- Fejsbuk.

Najveća i najposećenija društvena mreža sa više od osamsto miliona korisnika. Profil se pravi veoma jednostavno, dovoljno je imati e-mail adresu. Mnogi još uvek sanjivih očiju, u ranim jutarnjim časovima, pred posao, školu, doručak, pale kompijutere kako bi otišli u taj virtualni svet, mesto gde se svi njihovi prijatelji, bliži i dalji rođaci nalaze na jednom mestu, Fejsbuk.

Kao i svako mesto gde se narodne mase okupljaju i Fejsbuk ima svoju zabavnu ali i opasnu stranu. Da li je to korak napred, da li idemo u susret zlatnom dobu komunikacija i tehnologija ili je to samo još jedna boljka novog vremena i predstavlja pretnju kao i boljke iz drugih epoha? Mišljenja su, kao i uvek, podeljena, a ni jedna ni druga strana nisu spremne da popuste i odstupe od svojih stavova. Svi mi imamo svoje stavove, mišljenja i uverenja ali nekada je najbolje da umesto našeg jezika koristimo uši. Barem kada činjenice govore.

Činjenica je da je Fejsbuk uspeo da poveže ljude iz celog sveta, bez obzira na njihovu nacionalnost, rasnu i versku pripadnost. Činjenica je da je Fejsbuk komunikaciju učinio mnogo lakšom, jeftinijom i dostupnijom velikoj većini ljudi širom sveta. Fejsbuk je uspeo da nam približi daljinu i da nas ponovo poveže sa ljudima koji su iz ovog ili onog razloga morali da nas napuste u potrazi za boljim sutra.

Više se uopšte ne postavlja pitanje koje su dobi korisnici ove društvene mreže. Fejsbuk je podjednako zastupljen i kod starije i mlađe populacije oba pola. Nekima koristi za ponovno uspostavljanje starih ali i novih prijateljstava, jeftiniji način da komuniciraju sa rođacima iz inostranstva, a drugima za druženje, razmenjivanje multimedijalnih sadržaja i zabavu. Neki su čak i ljubav svog života upoznali pomoću Fejsbuka.

Naravno, stranice i profile na Fejsuku već odavno nemaju samo ljudi. Fejsbuk je već odavno postao najbolja i najjeftinija reklama mnogih poznatih i uspešnih brendova, preduzeća, korporacija. Pa zar postoji bolja reklama od one koja je besplatna a pritom je vidi na milione ljudi? Nije potrebno biti fakultetski obrazovan ekonomista kako bi se uvideo čist profit koji je Fejsbuk omogućio mnogim kompanijama. Naravno, nisu samo velike kompanije zaradile profit pomoću Fejsbuka, već i obični "smrtnici" koji su pomoću ove društvene mreže popularizovali sebe. Fejsbuk je nesporno najjeftinija a najisplativija vrsta marketinga i propagande određenog proizvoda ili čoveka. U današnje vreme nemati Fejsbuk znači ne postojati.

Naravno, svaka priča ima svoju mračnu stranu. I lek postaje otrov ako se koristi u velikim količinama. 

Ponovo ćemo se vratiti na stare dobre činjenice. Činjenica je da deca sa nenapunjenih dvanaest ili trinaest godina već imaju profile na Fejsbuku. Činjenica je da mladi provode po deset, jedanaest sati dnevno na Fejsbuku. Mnogi koji tek što se odjave i ugase kompijuter, uzimaju telefone u ruke i ponovo se povezuju na Fejsbuk pomoću mobilnog. I tako po ceo dan. Češće gledamo i proveramo svoj profil nego ručni sat. Na pitanje 'zašto?' postoji jednostavan odgovor. Ljudi su znatiželjni. Ne mogu da provedu ni minut a da ne pomisle šta neko drugi radi, gde se nalazi i sa kim je. Interesuje nas da li je neko tužan, srećan, zaljubljen ili ostavljen. A na sva ta pitanja odgovor ima samo Fejsbuk. Kao što sam na početku rekao, to je špijun kojeg rado primamo u kuću i prodajemo mu svoju privatnost. Sve naše sreće, tuge, letovanja, proslave se nalaze na njemu dostupne svima na uvid. Svi naši podaci, datum rođenja, trenutno prebivalište, zaposlenje, sve je dostupno. Više ne moraš pratiti nekoga da bi saznao gde je. Uključi Fejsbuk i ta osoba će ti sama, svesno ili nesvesno, odati svoju lokaciju. Danas je sve toliko javno i sve se deli s drugima bez preteranog razmišljanja o mogućim posledicama. Da li je poverenje među ljudima toliko poraslo ili je samo pomodarstvo u pitanju? Prosudite sami. Naravno, postoje i osobe koje ne odaju sve svoje lične podatke, ali broj takvih korisnika je zanemarljivo mali i konstantno se smanjuje.Činjenica je da mnogi bez obzira na mnoga upozorenja prihvataju poziv za prijateljstvo od ljudi koje ne poznaju. Fejsbuk profil može da napravi svako i pod bilo kojim imenom. Nikada ne možeš biti siguran ko se nalazi s druge strane ekrana. Sam Bog zna koliko je žrtava odneo Fejsbuk. Žrtava koje su izgubile popriličnu svotu novca nasedajući na tužne životne priče ljudi koje čak ni ne poznaju ("Nigerijska prevara"), ali i žrtava koje su zbog svoje naivnosti pale u ruke raznim manijacima, pedofilima, kojih je Fejsbuk pun. Jer gde postoji vuk, i jagnje mora da je u blizini.

Činjenica je da je Fejsbuk doprineo otuđivanju među ljudima, lošoj komunikaciji sa porodicom, ali i sa ljudima kada sa njima treba uživo razgovarati i kada gledanje u kockasti ekran zamenimo gledanjem u oči. Mnogima je lakše komunicirati preko Fejsbuka i bolje se snalaze u virtualnom svetu nego kada treba da započnu verbalnu komunikaciju uživo. Propuštaju se ručkovi, večere, nekada se i cela noć provede gledajući neki drugi, virtualni svet, svet fotografija, statusa, dopisivanja, novih poznanstava... A život? On polako prolazi i teče, iza naših leđa, poput tihe reke, a mi ga ne primećujemo zbog glasnog vodopada ispred nas. I prolaze ljudi koje bi voleli, trenutci kojih bi se sećali, priče koje bi ispričali... da smo ih upoznali, imali, proživeli. I ponovo se vraćam na napomenu iz prethodnog dela teksta. I lek postaje otrov ako se koristi u velikim količinama. I Fejsbuk postaje zavisnost ako nam zameni život.

Ukoliko zamenite osmeh sa dve tačke i zatvorenom zagradom, ukoliko vaša ljubav prema voljenoj osobi stane u virtualno srce u poruci, zapitajte se koja je razlika između vas i tog ekrana koji vas je hipnotisao toliko da ne vidite život i ljude oko sebe. Jer Fejsbuk je već odavno stao rame uz rame sa kockanjem, pićem, cigaretama, pa čak i drogom, kao jedan od oblika zavisnosti. To su samo neke od mnogih loših strana koje Fejsbuk ima i koje utiču na naš život.

Samim tim što je Fejsbuk društvena mreža i što se na njemu nalaze svi naši prijatelji, postao je zamena za sve one izlaske, šetnje, druženja, razgovore uz šolju kafe. Postao je zamena čak i za ono što se ne može lajkovati, podeliti, označiti.

Pravo prijateljstvo.

Stefan Radulović

Život i njegov smisao

Šta je život? Bolje rečeno, šta je smisao života? Zašto postojimo, zašto se rađamo, zašto živimo i na kraju krajeva zašto umiremo? Nisam ja neko ko ima odgovore na sva ta pitanja čije odgovore nisu znali ni veći od mene. Ja sam samo jedan od onih koji se pitaju. Kojima je važno zašto su rođeni, zašto su tu gde jesu, šta treba da urade dok su tu i zbog čega trebaju to da urade pre nego što se upoznaju sa smrću. Nisam neko ko jednostavno uzima stvari zdravo za gotovo.

Tu sam, biću tu i na kraju ću otići.

Zaista ne razumem ljude koji smisao života tumače na tako besmislen način. Pa zar ih ne interesuju odgovori na sva ona pitanja koja mene često proganjaju u besanim noćima kada mrak inspiriše male sive ćelije da grozničavo rade na uništavanju i ono malo nade za snom?

U stvari, jednim delom ih i razumem. Ni meni nije svejedno kada počnem sam sebi da, po sopstvenom nahođenju, odgovaram na ta pitanja. Osetim neku prazninu, uplašim se. Verovatno zato što sve ovo što radimo i živimo nema nikakve veze sa smislom života. Ne znam koji je pravi smisao, ali ubeđen sam da ovo nije. Jednostavno osetiš to u duši, osetiš tu neku prazninu, kao da vapi za tim nečim, da se vrati na pravi put. Možda to i jeste jedan deo smisla života. Pratiti dušu, a ona će već nekako da pronađe pravi put ka smislu u ovom besmislu. Na tebi je samo da joj prokrčiš put.

Odlučio sam da na pitanje o smislu života odgovor pronađem tako što ću navesti sve ono u šta sam ubeđen da nije smisao. Kao što je Šerlok Holms rekao:

Kada odbacite sve ostale činjenice, ono što ostane, ma kako neverovatno bilo, mora biti istinito.

Možda je Šerlok tom logikom samo u fikciji Ser Artura Konana Dojla rešio sve one bizarne slučajeve, ali zašto i ja da ne pokušam da se vodim time? Pa zar i sama tema o smislu života nije na samoj granici realnosti i fikcije? Zapravo i nije, ali ljudi su postali takvi da sve što makar malo iskače iz dnevne rutine, što ne podleže kiču i stereotipima nazovu fikcijom. Pisati i govoriti o ljubavi, poštovanju, moralnim vrednostima, porodici, danas spada u žanr naučne fantastike.

Elem, da se vratim na temu. Moje pitanje je šta je smisao života a ne zašto su sve prave vrednosti danas fikcija. Odgovor na to pitanje znam. Ljudi ne veruju u ono što ne vide.

Kao što sam već rekao, išao sam sistemom eliminacije kako bih makar malo samome sebi približio pojam smisla života i onoga što u njega spada. Bio je to dugačak spisak stavki koje sam naveo kao nešto što, po mom mišljenju, sasvim sigurno nije smisao života. Nabrajati sve to bi oduzelo previše vremena i meni i onima koji ovo budu čitali. Zato sam odlučio da u zaključak, u svega par rečenica, napišem ono što sam ja kao neko naravoučenije izvukao iz tog besmislenog spiska o smislu.

Odgovor o smislu života nisam pronašao. Pronašao sam paradoks. Pitanje koje daje odgovor. Ima li ovakav život smisla?

Nema. Ali, to je život, zar ne? Večita borba i potraga za nečim. Potraga za nekim svetim gralom, potraga za smislom života, potraga za samim sobom. Celog života smo u potrazi za nečim. A zašto? Da bi na samrtnoj postelji shvatili da smo ceo život tražili nešto i da nam je smrt najbolji prijatelj jer konačno obustavlja našu beznadežnu potragu.

Zato ja nastavljam svoju borbu i potragu. Možda je sve beznadežno ali još beznadežnije bi bilo ukoliko bih prestao. Živ čovek mora da se bori za nešto, da teži nečemu, da nikada ne prestane da se bori i da se nada.

Stati znači umreti.

Stefan Radulović

Sreća

Poprilično je širok taj pojam sreće i toga šta ona zapravo predstavlja. Svačija sreća nosi neko drugo lice, ima neke druge karakteristike i nalazi se na nekom drugom mestu. To ne znači da svaki čovek ima svoju sreću. Ne, to nije tačno. Da je tako, onda bi naša sreća večno bila uz nas i ne bi se otimali oko nje jer bi svako imao svoju. Sreća je samo jedna i zato je svako ima na trenutak, a zapravo je nema niko. Ona je samo svoja, bez vlasnika, slobodna da luta i bira čija će da bude na neodređeno vreme. Ona je glumica čija je svaka uloga životna. Lice sreće je uvek isto, ona samo menja maske u zavisnosti od toga kako ko želi da je vidi. Niko nikada nije video pravo lice sreće. Niti će ga ikada videti. Za to su krivi ljudi, jer su joj oni sami stvorili te maske.

Sreća ume da bude veoma paradoksalna. Nečija sreća istovremeno može biti i tuđa nesreća. Kada im loše krene ljudi često umeju da za to optuže nesreću. Nisu ni svesni da je to ista ona njihova pređašnja sreća samo sa nekom novom maskom, nekom novom ulogom i nekim novim privremenim gospodarom. Nesreća nije jedini naziv za sreću. Često je zovu i sudbina.

Naučio sam već da živim s tim da ona nije uz mene. Jednostavno, morao sam s tim da se pomirim. Bolje i to nego da poludim razmišljajući gde je. Ovako je mnogo lakše. Naučiš bez nje pa ni ne primetiš kada navrati, tek ponekada, čisto da te obiđe. Imam ja dosta i bez nje. Imam krov nad glavom, imam šta da jedem, zdrav sam, nemam nikakvih nerešivih problema u životu. Zapravo, ni ne treba mi više od toga.

Ali, u čoveku uvek postoji ono nešto, ono prokletstvo da uvek traži nešto više, da mu nikada nije dosta. Ako mu daš kolač on će tražiti i tanjir na kome je taj kolač prethodno stajao kako bi pokupio svaku mrvicu. I zbog tih par mrvica spreman je da rizikuje i čitav kolač ako zatreba. Kada malo bolje razmislim, ja sam taj prokleti čovek. Upravo ja tražim te mrvice od kolača života. Možda ih i dobijem. Ipak su to moje mrvice od mog kolača. U isto vreme želim i plašim se da ih dobijem. Njima težim, one su cilj mog života, ali šta ću kada ih dobijem? Čemu ću onda težiti, za šta se boriti? Bojim se da ću, onoga momenta kada dobijem svoje mrvice, poželeti i nečije tuđe. Bojim se da ću postati isti kao i oni što su mi se gadili kada su pokušali da otmu moj kolač. Ne želim to. Ne bih podneo to. Ili možda bih? Do sada nisam bio u prilici da prisustvujem borbi između savesti i prokletstva. Pri tom mislim na svoju savest i svoje prokletstvo. Za ostale me nije briga, imaju oni svoje demone.

Meni su i moji previše.

Bez obzira na sve to, u ustima mi i dalje ostaje taj gorak ukus da sam uskraćen za nešto. Za nešto što svi imaju, istini za volju, samo na trenutak, ali opet imaju. A mene izbegava, beži od mene, ne može da me pogleda u oči. Možda zato što je svesna koliko je grešna i koliko je kriva. Koliko mi duguje. Pokušavam sebe da ubedim u to. Loše mi ide. Ne skriva ona svoj pogled i lice od mene zbog toga. Skriva ga ne želeći da pokaže vragolasti osmeh koji joj igra na licu, jer već unapred zna kada će ponovo otići drugome i zakinuti me za tu tako neophodnu dozu koja se ne može kupiti ni u jednoj apoteci.

Dozu sreće.

Stefan Radulović

Vrtlog

I shvatićeš. I krenućeš putem kojim pođu svi oni izdani, iznevereni, razočarani u sopstvena očekivanja. Predeli i slike će se smenjivati pred tvojim očima kao na pokretnoj traci. U nekima ćeš prepoznati sebe, a neki će ti pokazati da imaš još puno toga da naučiš. Svugde ćeš videti muškarce i žene, pre svega ljude. Ponegde ćeš videti i ponekog čoveka. U svemu ćeš videti Boga, prepoznati njegovu ruku, osetiti njegovu milost. Đavola nigde neće biti. Biće samo ljudi koji greše i gore u sopstvenoj sujeti. Izaći ćeš iz grada, regiona, države. Preći ćeš sve te linije razdvajanja, crtane drhtavom rukom maloumnog čoveka. Obrisaćeš ih i shvatiti da se i iza tih linija nalazi isti onaj put kojim si hodio i pre, da su ljudi i sa te strane ljudi poput tebe, da se boje, veruju, nadaju i da ne prepoznaju razliku između tebe i njih. Zato što linija razdvajnja ne postoji, samo je docrtana da razdvoji. Zato što nas prekriva isto nebo i spaja nas svaki put kada ga pogledamo, kada nam se oči nastane na istoj tački, a u sebi izgovorimo iste molitve.

I skrenućeš sa puta, zaustavićeš automobil. Tok saobraćaja će ostati neporemećen, nastaviće da se kreće vrtoglavom brzinom, jer stati znači umreti. Ali ti ćeš biti izvan njega. Ne zato što ćeš umreti. Ne, nećeš umreti, već ćeš se umoriti. Naslonićeš se na automobil i posmatrati tok saobraćaja. Posmatraćeš ljude kako hitaju svojim snovima, ciljevima, uspesima. Na licu će ti zaigrati osmeh jer ćeš u svakome od njih prepoznati sebe. Zapalićeš cigaretu i svaki kolut dima biće jedan tvoj san, tvoja želja, nada. Dugo ćeš pućkati tako. Sve dok se ne pojavi kolut dima koji će progutati sve one prethodne. Tada ćeš povući jedan dugačak cug, žar će se velikom brzinom kretati prema filteru, ti ćeš i dalje vući dok ti svaki pedalj pluća ne ispuni dim, a onda ćeš naglim pokretom ruke zafrljačiti cigaretu u nepoznato.

I shvatićeš da ti to sranje više ne treba. Još malo ćeš zadržati dim u sebi, tek toliko da se oprostiš od poroka, a onda ćeš početi polako da ga ispuštaš iz sebe. Gust, sivi dim će izlaziti iz tvojih usta, a ti ćeš osetiti kako ističe iz tebe, kao da povraćaš, i sve prethodne godine će se ponovo pojaviti pred tobom, a potom se raspršiti na vetru.

I setićeš se. Vetar će oduvati sve te godine daleko od jeseni tvoga života, ali lišće sećanja će i dalje ostati razbacano po tvojoj glavi čekajući da ga pometeš. Pomislićeš da to nije tvoj posao, vetar će ga već nekada, nekako, negde oduvati.

I poželećeš da pobegneš. Nećeš moći. Zaboravićeš na sve zidove koje si sagradio kako lišće ne bi ulazilo u dvorište tvoga uma. Ali ono će biti tu, a zidovi će ga samo sprečavati da izađe iz lavirinta uspomena. Shvatićeš da si zarobljen u sopstvenom zatvoru, a lišće će navirati poput bujice, spremno da te udavi u svom suvom šuštećem okeanu. Shvatićeš da nema više bežanja. Nogom ćeš odgurati lišće dovoljno daleko od sebe, a onda ćeš kresnuti šibicu. Suvo lišće će u trenutku izgoreti, a vatra, podstaknuta alkoholom kojim si lišće godinama natapao, će dugo buktati i tražiti mir kao i tvoja duša.

Vratićeš se u automobil i ponovo se uključiti u saobraćaj i njegov brzi tok. Nećeš znati kuda ideš, baš kao što to nisi znao ni kada si pošao. Samo ćeš pratiti isprekidanu belu liniju koja će se vremenom spojiti jer tvoje nesavršeno oko, mozak i biće neće toliko brzo moći da registruju podatke koliko ćeš ti povećavati brzinu svog automobila i blizinu nepoznatog cilja.

Boje neba će se smenjivati pred tobom. Žuta užarena lađa će se pojaviti na horizontu i prouzrokovati plimu nebeskog okeana, krstariće po njemu dobro poznatom putanjom, a u smiraj će se, u krvavom rastanku, polako povući pred crnim prekrivačem kojim će slikar prekriti svoje delo kako ga niko ne bi mogao videti dok on uzima nekoliko časova odmora. Potom će nastaviti da ukrašava taj kružni tok, svakim danom ga čineći drugačijim i jedinstvenim, istim u svojoj različitosti.

I stići ćeš. Nećeš znati gde, ali ćeš osetiti da jesi. Biće to neki provincijski gradić, jednostavan, jednoličan, a opet dovoljno poseban da poželiš da ostaneš tu. Prigrliće te i ušuškati svojom običnošću i toplinom. Podsetiće te na detinjstvo, prepoznaćeš u njemu isti onaj mali grad u kom si odrastao. Svuda oko sebe ćeš videti dečake i devojčice, pre svega decu. Ulica će ih biti puna. Puna dečaka koji jure za loptom i devojčica u letnjim haljinicama koje prave nova odela za svoje lutke. Osetićeš njihovu spokojnost, preneće ti deo bezbrižnosti i nevinosti, sve ono što si izgubio godinama ranije, kada si sve više prestajao da budeš kao oni i sve više postajao da budeš to što si sada.

Lopta će te pogoditi u glavu i prekinuti tok tvojih misli. Prići će ti mali, plavi, musavi dečak sa suzama i kajanjem u očima da te zamoli da mu vratiš loptu. Pružićeš ruku, on će ustuknuti misleći da želiš da ga udariš. Ne, nećeš želeti to. Jednom rukom ćeš mu razbarušiti plavu kosu a drugom rukom ćeš mu pružiti loptu koju će on radosno uzeti i otrčati ka svojim drugarima. Iz njegovih očiju će iščeznuti sve suze i tuga i ponovo se pojaviti sreća i bezbrižnost kao pre incidenta.

I setićeš se sebe- trčiš za krpenom loptom, šutaš je, ona prolazi između dve cigle, a ti proslavljaš pogodak u stilu svog omiljenog fudbalera.

I začućeš plač. Okrenućeš se i videti malu devojčicu smeđe, kovrdžave kose na zemlji kako plače. Prići ćeš joj, podići ćeš je, a iz nenog malog kolena će teći tanka crvena linija. Poljubićeš je u čelo i zagrliti. Otkucaji njenog srca će tući tvoje grudi poput čekića. Pogledaćeš je još jednom jer će te neodoljivo podsećati na nekoga koga si nekada davno poznavao. Vrtećeš u glavi slike svih lica koja si nekada video i tražiti podudaranje s devojčicinim likom, ali bezuspešno jer si lišće sećanja već spalio. Prstom će ti pokazati na pločnik. Tamo će biti prevrnuta mala plastična kolica, a malo dalje od njih lutka bebe bez glave. Podići ćeš kolica, uzećeš lutku i namestiti joj glavu. Na trenutak ćeš se osetiti ponosno, osetićeš neki očinski instinkt dok budeš gurao kolica s bebom. Znaćeš da je to samo plastična iluzija, ali to te neće sprečiti da bar na trenutak ne zavoliš to malo biće koje nikada nisi imao. Mali smeđi pas će se približiti devojčici i podeliti tugu s njom, obrisaće njene suze kako bi ih on isplakao. Oboje ćeš ih pogladiti po glavi. Devojčica će uzeti bebu iz kolica i jako je zagrliti. Prepoznaćeš u tome jedan od onih predmeta koji odrasli smatraju đubretom a detetu je to čitav svet, oduzeti mu ga znači oduzeti mu detinjstvo.

I osetićeš. Dobro poznati miris. Osetićeš miris doma, miris srećnih vremena. Širiće se iz svake kuće.

I videćeš. Na svakom prozoru po tepsiju i kolače kako se puše iz njih. Deca će zaboraviti na igru, lopte će ostati na sred ulice, lutke će ostati s još nedovršenim malim modnim kreacijama. Svi će potrčati svojim domovima, a majke će ih dočekati na vratima podsećajući ih da prašnjave ruke operu pre ručka.

I ugledaćeš nju. Kleknuće i pregledavati koleno male devojčice kojoj si pomogao. U dvorište tvoga uma će dolepršati jedan list koji je nekim čudom preživeo paljenje. Znaćeš na koga te je podsetila devojčicina kovrdžava kosa, krupne oči i prćasti nosić. Devojčica će pokazati rukom prema tebi, a njena majka će pogledati u pravcu njenog prsta. Videće te, nasmejaće se, a na licu ozarenim srećom pojaviće se dve rupice na obrazima. Mahnuće ti, a iz daljine će te osvetliti njeni biserno beli zubi. Nespretno ćeš podići ruku i baš u tom trenutku pored tebe će promarširati jedan čovek u skupom poslovnom odelu i blago te odgurnuti. Okrenuće glavu, pogledati te preko ramena i podići ruku u znak izvinjenja, a potom trčećim korakom nastaviti dalje. Devojčica će, ne mareći za ranjeno koleno, potrčati ocu u susret. Uzeće je u ruke i poneti prema kući i majci koja ih oboje čeka na pragu doma. Zagrliće se i poljubiće se, a potom svo troje zajedno nestati u toplini svoga doma.

I shvatićeš da nije tebe videla, nije se tebi nasmejala, nije tebi mahnula.

I shvatićeš šta znači biti srećan čovek.

I shvatićeš da to nisi ti.